Prepiska kraljice Natalije i brazilskog cara Pedra Drugog

Prepiska kraljice Natalije i brazilskog cara Pedra Drugog – zaboravljeni susreti i razgovori u Firenci 1888.

Više od pola veka pisao je brazilski car Pedro Drugi svoj dnevnik. U pitanju su hiljade strana sa satnicama obaveza, čestim jutarnjim napomenama da je dobro spavao i utiscima o ljudima, knjigama, mestima i događajima.

A bilo ih je mnogo u višedecenijskom boravku na brazilskom tronu jednog prosvećenog i naprednog čoveka. Dom Pedro Drugi, poslednji vladar jedine južnoameričke monarhije – ima nečeg interesantnog u tome da je Petar Drugi, njegov imenjak, bio zadnji jugoslovenski kralj, čiji se sin oženio sa članicom brazilske carske kuće – video je sveta, a iza sebe je ostavio veliku kolekciju od preko trideset hiljada fotografija. Uz sve napore i šaljive slike i selfije, teško je toliko ih imati i u digitalnom formatu. U ono vreme, to je bilo nestvarno.

Čitajući – ili, da budem iskren, listajući – Dnevnik Pedra Drugog, čiji su transkripti dostupni na veb-sajtu Carskog muzeja, saznao sam da je car u četvrtak, 5. aprila 1888, u Firenci, u 8.10 već bio obučen, da je prethodne noći kasno legao, da je dobro spavao, ali da nije učinio ništa značajno posle večere osim prevođenja La Canzoni dei Latini – ne znam kakve su to pesme bili, ali prevoditi poeziju nikad nije bilo lako.

Toga dana imao je još aktivnosti, ali za nas bi najvažnija bila poseta njegovoj staroj poznanici Dori d’Istriji, koju je, kaže, zatekao veoma oronulu, ali, primećuje da je i dalje govorila sa istim talentom (imala je samo 60 godina i u novembru te godine upokojila se – car nije grešio; izgleda da je, stvarno, loše izgledala).

Razgovarali su ispred njenog lepog portreta u prirodnoj veličini. Dora mu je, i to je za nas relevantno, dala mnogo podataka o kraljici Srbije, koja, kako je tvrdila, može da se preporuči jedino svojom lepotom. Težak početak. Grube reči. Više Dorine nego Pedrove, ali pažljivo zabeležene.

Da li je kraljica Natalija – godina i dan odgovaraju njenom kretanju u tom, za nju, već teškom vremenu – znala da ju je Elena Gika, potonja kneginja Elena Kolcova-Masalskaja, poznata pod umetničkim imenom Dora d’Istrija  – njena rumunska zemljakinja, bez sumnje intelektualka, poliglota, pesnikinja i, danas bismo rekli, aktivistkinja (dovoljno je ironično, pa ne treba da dodajemo i – albanska lobistkinja) – opadala kod brazilskog cara?

Žena na zalasku, protiv druge žene, trideset i kusur godina mlađe, u tom trenutku još u trećoj deceniji života – ne bih joj poverovao, a mislim da nije ni car.

Jer da jeste, drugačije bi mu izgledao petak, 6. april 1888. (u 8.12 već je bio obučen, dobro je spavao; od zore nekoliko puta budio, a dan je bio mračan).

Tog 6. aprila, manje bitnog od onog 1941, Velikodušni, kako mu je bio nadimak, upisao je, u šest popodne, da se vratio u svoj smeštaj nakon što je ručao sa italijanskim kraljem i kraljicom (pominje da je sreo i, kako kaže, kraljicu Engleske), ali i sa kraljicom Srbije, koju je potom posetio, a ona ih pozvala da ručaju u porodičnom krugu, zamolivši da o datumu bude obaveštena dva dana unapred.

Da je Natalija bila samo lepa, što ni Dora ne može da porekne, a ne i pametna, drugačije bi se prema njoj odnosio i brazilski car koji je našao za potrebno da zapazi da su se u vili u kojoj je Natalija stanovala nalazili zanimljivi umetnički predmeti, ali i da navede da je kraljica Srbije bila vrlo ljubazna prema brazilskom carskom paru.

U 7.00 uveče car je popio dobru čorbu i lošu kafu. Nastavio je da čita vrlo zanimljiv članak o sanitarnom uređenju Pariza (na francuskom – znao je više jezika), a kraljici Srbije napisao je da ručak bude u nedelju, 8. aprila 1888, u 11.00.

Ako znamo da je ustajao oko osam, ručak u to doba prilično je bio ran, ali carske navike i potrebe nikad nećemo shvatiti.

Nešto posle pola deset car je se bavio državnim poslovima, čitao telegram iz Rio de Žaneira i pred odlazak na spavanje primio je odgovor od kraljice Srbije (on to verovatno i ne zna – prve srpske kraljice posle Kosova). Kuriri, očito, trče po Firenci, Natalija smelo moli da se ručak zakaže u 12.30 (ni njoj u 11.00 nije rano, drugi su razlozi), ili drugog dana, jer, objašnjava, u to će se vreme tek vratiti iz crkve.

Pedro Drugi saglasio se sa novim terminom, a ja se pitam u koju je crkvu išla Natalija. Njena družbenica Dora nije bila neka vernica, pravoslavlje svoga muža i ruskog carskog dvora smatrala je isključivim, ali kraljica iz kuće Obrenovića ide, verovatno, na liturgiju – u rimokatoličku veru preći će tek kasnije, posle smrti sina.

Približilo se 11.00 uveče (plakati za najave događaja toga vremena rekli bi u veče), car je svojeručno pravio pres-kliping, još čitao i onda zaključio da ga šum reke Arno poziva u san: Sada, zaista, idem da spavam, zaključio je.

Natalija je još samo malo, do oktobra 1888, bila u braku sa Milanom. Ima simbolike i u tome što su ulice u Beogradu koje su po njima nazvane paralelne – iako blizu jedna drugoj, one su takve da se baš nikad ne susretnu.

U dvama grobovima počivaju prvi moderni srpski kralj i kraljica – on u Krušedolu, tada na stopi srpske zemlje u Austro-Ugarskoj, a sada u Srbiji, koja je došla do njega kad već on nije hteo ili nije mogao u nju; ona u Francuskoj, daleko i od supruga i od sina.

Dom Pedro (gospodar Pedro), rođen pre tačno 200 godina, još je samo kratko sedeo na prestolu. Republika je proglašena 15. novembra 1889, a drugi i poslednji brazilski monarh preminuo je 5. decembra 1891. u Parizu, u egzilu. Nikada nije probao da ponovo preuzme vlast. Tek 1921. vraćeni su u Brazil njegovi posmrtni ostaci. Na referendumu o ustavnom uređenju Brazila 1993. za restauraciju monarhije izjasnilo se 13,40 posto birača. Većinsko lepo sećanje na njega nije srazmerno broju glasova.

U gomili carskih fotografija nadao sam se da ćemo naći i jednu sa Natalijom. U pomoć sam pozvao Bruna da Silvu Antunesa de Serkeiru, pravnika, istoričara, genealoga i, rečju, intelektualca (brazilsku varijantu Dragomira Acovića), poznavaoca carske kuće i njene prošlosti i sadašnjosti, ali i stručnjaka za sve komplikovane odnose kraljevskih porodica Evrope i sveta. U tu zamku raspetljavanja ko je čiji deda i koliko je ko brakova imao neću upasti. Najmanja greška u očima profesionalaca dodatno bi potvrdila moj amaterizam.

Pokušaću da povežem dane, godine i ličnosti i da rekonstruišem susrete koji su se desili, sva je prilika, te 1888.

Fotografije, ipak, ovde igraju ulogu. Carica je kraljici dala svoju sliku. I ona joj je na tome zahvalila.

To saznajemo iz dosada nikad neobjavljene građe.

Bruno Antunes zamolio je svoju prijateljicu Fatimu Argon, ženu velike stručnosti i posvećenosti, da u Arhivu Carskog muzeja u Petropolisu, u Državi Rio de Žaneiro, pokuša da pronađe neki dokument koji bi dao još podataka o brazilsko-srpskim carsko-kraljevskim obedima i razgovorima u Firenci.

Oni nisu bili zvanični i Natalija svakako nije nastupala kao vladarka, ali je, te godine, ona još bila kraljica.

Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Sao Paulu otvoren je ukazom kralja Aleksandra 31. maja 1929. Ipak, diplomatski odnosi uspostavljeni tako što je kralj 15. juna 1938. doneo Ukaz o otvaranju Poslanstva Kraljevine Jugoslavije u Rio de Žaneiru, a ono je počelo sa radom početkom 1939, da bi 3. juna 1939. prvi brazilski poslanik započeo svoju misiju u Beogradu.

Kraljica Natalija svemu je tome mogla je bila svedok jer je poživela do 1941.

Ranija notifikacija kralja Petra Prvog, kojom je predsednika Brazila Ermesa da Fonseku 1911. obavestio o udaji princeze Jelene, ne smatra se komunikacijom koja bi predstavljala početak diplomatskih odnosa, ali za nju se, ipak, znalo da je prvi kontakt lidera dveju država.

Natalija nije bila šef države, ali sa sobom jeste nosila papire za pisma sa dinastičkim grbom Obrenovića. Tempus et meum ius, poručivala je kraljica svima kojima je pisala. Vreme i moje pravo. Njeno pravo. Nikad neostvareno.

Fatima Argon, kao i Natalija, zna francuski, ali ume, što je važnije, da čita rukopise i sa lakoćom je prekucala šta je kraljica napisala caru.

Nema tu politike niti međunarodnih odnosa, ali ovo i nije tekst iz međunarodnog javnog prava. Ovo je poezija, a ne istorija. I lični doživljaj istinitih događaja.

Nisu ručak i poklon dovoljni za uspostavljanje diplomatskih odnosa, ali jesu za važni za ljudske, pa i državne veze.

Dom Pedro sve vreme piše o kraljici Srbije, on je tako označava, tako joj se i obraća.

Njenu zemlju nije posetio, ali je za nju znao i uvažavao ju je.

Zato i podatke o prvim srpsko-brazilskim kontaktima možemo da pomerimo za pola veka unazad, sa 1938. na 1888.

U nedatiranom pismu, izvesno iz te godine, koje se u Petropolisu vodi pod brojem Ref. AGP-CCXCI-1-s/d, kraljica piše (verovatno) carici:

Gospođo,

Molim Vaše veličanstvo da primi moju najsrdačniju zahvalnost za lepu fotografiju, koja će mi biti dragocena uspomena na zadovoljstvo koje sam imala da upoznam Vaše veličanstvo.

Molim Nj. V. cara da ne zaboravi da mi pošalje svoju fotografiju, kao što mi je obećao.

Primite, Vaše veličanstvo, izraze mojih najboljih osećanja.

Natalija

U drugom pismu, takođe bez datuma (Ref. AGP-CCXCI-2-s/d), stoji, opet na papiru sa porodičnim grbom dinastije:

Vaše veličanstvo,

Sa najvećim zadovoljstvom ću očekivati Vaše veličanstvo, Njeno veličanstvo caricu i Nj. V. princa od Koburga u nedelju, ali samo ako je moguće u 12 i po, jer se pre toga ne mogu vratiti iz crkve.

Međutim, ako Vašem Veličanstvu više odgovara u 11 sati, molim Vas da odredite bilo koji drugi dan koji Vam bude odgovarao.

Molim Vaše Veličanstvo da primi izraze mojih najboljih osećanja.

Natalija

I to drugo pismo upravo je ona poruka kojom kraljica predlaže – što će, kako smo videli, car prihvatiti – da se ručak pomeri u čas koji joj je pogodniji s obzirom na to da ide na službu Božiju.

Dan primirja u Prvom svetskom ratu obeležavamo noseći na reveru Natalijinu ramondu, koja je ponovo procvetala među Srbima.

Danas nam se kraljica javlja iz Rio de Žaneira. Njeno je pravo (ius) da o tome s kime je drugovala i pričala Srbija još nešto sazna, makar posle mnogo godina (tempus je prošao, za nju više nema vremena, ali na nju mora biti sećanja).

                                                                        Aleksandar Ristić

                                    Ambasador Republike Srbije u Federativnoj Republici Brazil

*Zahvalan Mariji, Milošu, Bogdanu, Siniši, Borisu i Viktoru.