Преписка краљице Наталије и бразилског цара Педра Другог

Преписка краљице Наталије и бразилског цара Педра Другог – заборављени сусрети и разговори у Фиренци 1888.

Више од пола века писао је бразилски цар Педро Други свој дневник. У питању су хиљаде страна са сатницама обавеза, честим јутарњим напоменама да је добро спавао и утисцима о људима, књигама, местима и догађајима.

А било их је много у вишедеценијском боравку на бразилском трону једног просвећеног и напредног човека. Дом Педро Други, последњи владар једине јужноамеричке монархије – има нечег интересантног у томе да је Петар Други, његов имењак, био задњи југословенски краљ, чији се син оженио са чланицом бразилске царске куће – видео је света, а иза себе је оставио велику колекцију од преко тридесет хиљада фотографија. Уз све напоре и шаљиве слике и селфије, тешко је толико их имати и у дигиталном формату. У оно време, то је било нестварно.

Читајући – или, да будем искрен, листајући – Дневник Педра Другог, чији су транскрипти доступни на веб-сајту Царског музеја, сазнао сам да је цар у четвртак, 5. априла 1888, у Фиренци, у 8.10 већ био обучен, да је претходне ноћи касно легао, да је добро спавао, али да није учинио ништа значајно после вечере осим превођења La Canzoni dei Latini – не знам какве су то песме били, али преводити поезију никад није било лако.

Тога дана имао је још активности, али за нас би најважнија била посета његовој старој познаници Дори д’Истрији, коју је, каже, затекао веома оронулу, али, примећује да је и даље говорила са истим талентом (имала је само 60 година и у новембру те године упокојила се – цар није грешио; изгледа да је, стварно, лоше изгледала).

Разговарали су испред њеног лепог портрета у природној величини. Дора му је, и то је за нас релевантно, дала много података о краљици Србије, која, како је тврдила, може да се препоручи једино својом лепотом. Тежак почетак. Грубе речи. Више Дорине него Педрове, али пажљиво забележене.

Да ли је краљица Наталија – година и дан одговарају њеном кретању у том, за њу, већ тешком времену – знала да ју је Елена Гика, потоња кнегиња Елена Колцова-Масалскаја, позната под уметничким именом Дора д’Истрија  – њена румунска земљакиња, без сумње интелектуалка, полиглота, песникиња и, данас бисмо рекли, активисткиња (довољно је иронично, па не треба да додајемо и – албанска лобисткиња) – опадала код бразилског цара?

Жена на заласку, против друге жене, тридесет и кусур година млађе, у том тренутку још у трећој деценији живота – не бих јој поверовао, а мислим да није ни цар.

Јер да јесте, другачије би му изгледао петак, 6. април 1888. (у 8.12 већ је био обучен, добро је спавао; од зоре неколико пута будио, а дан је био мрачан).

Тог 6. априла, мање битног од оног 1941, Великодушни, како му је био надимак, уписао је, у шест поподне, да се вратио у свој смештај након што је ручао са италијанским краљем и краљицом (помиње да је срео и, како каже, краљицу Енглеске), али и са краљицом Србије, коју је потом посетио, а она их позвала да ручају у породичном кругу, замоливши да о датуму буде обавештена два дана унапред.

Да је Наталија била само лепа, што ни Дора не може да порекне, а не и паметна, другачије би се према њој односио и бразилски цар који је нашао за потребно да запази да су се у вили у којој је Наталија становала налазили занимљиви уметнички предмети, али и да наведе да је краљица Србије била врло љубазна према бразилском царском пару.

У 7.00 увече цар је попио добру чорбу и лошу кафу. Наставио је да чита врло занимљив чланак о санитарном уређењу Париза (на француском – знао је више језика), а краљици Србије написао је да ручак буде у недељу, 8. априла 1888, у 11.00.

Ако знамо да је устајао око осам, ручак у то доба прилично је био ран, али царске навике и потребе никад нећемо схватити.

Нешто после пола десет цар је се бавио државним пословима, читао телеграм из Рио де Жанеира и пред одлазак на спавање примио је одговор од краљице Србије (он то вероватно и не зна – прве српске краљице после Косова). Курири, очито, трче по Фиренци, Наталија смело моли да се ручак закаже у 12.30 (ни њој у 11.00 није рано, други су разлози), или другог дана, јер, објашњава, у то ће се време тек вратити из цркве.

Педро Други сагласио се са новим термином, а ја се питам у коју је цркву ишла Наталија. Њена дружбеница Дора није била нека верница, православље свога мужа и руског царског двора сматрала је искључивим, али краљица из куће Обреновића иде, вероватно, на литургију – у римокатоличку веру прећи ће тек касније, после смрти сина.

Приближило се 11.00 увече (плакати за најаве догађаја тога времена рекли би у вече), цар је својеручно правио прес-клипинг, још читао и онда закључио да га шум реке Арно позива у сан: Сада, заиста, идем да спавам, закључио је.

Наталија је још само мало, до октобра 1888, била у браку са Миланом. Има симболике и у томе што су улице у Београду које су по њима назване паралелне – иако близу једна другој, оне су такве да се баш никад не сусретну.

У двама гробовима почивају први модерни српски краљ и краљица – он у Крушедолу, тада на стопи српске земље у Аустро-Угарској, а сада у Србији, која је дошла до њега кад већ он није хтео или није могао у њу; она у Француској, далеко и од супруга и од сина.

Дом Педро (господар Педро), рођен пре тачно 200 година, још је само кратко седео на престолу. Република је проглашена 15. новембра 1889, а други и последњи бразилски монарх преминуо је 5. децембра 1891. у Паризу, у егзилу. Никада није пробао да поново преузме власт. Тек 1921. враћени су у Бразил његови посмртни остаци. На референдуму о уставном уређењу Бразила 1993. за рестаурацију монархије изјаснило се 13,40 посто бирача. Већинско лепо сећање на њега није сразмерно броју гласова.

У гомили царских фотографија надао сам се да ћемо наћи и једну са Наталијом. У помоћ сам позвао Бруна да Силву Антунеса де Серкеиру, правника, историчара, генеалога и, речју, интелектуалца (бразилску варијанту Драгомира Ацовића), познаваоца царске куће и њене прошлости и садашњости, али и стручњака за све компликоване односе краљевских породица Европе и света. У ту замку распетљавања ко је чији деда и колико је ко бракова имао нећу упасти. Најмања грешка у очима професионалаца додатно би потврдила мој аматеризам.

Покушаћу да повежем дане, године и личности и да реконструишем сусрете који су се десили, сва је прилика, те 1888.

Фотографије, ипак, овде играју улогу. Царица је краљици дала своју слику. И она јој је на томе захвалила.

То сазнајемо из досада никад необјављене грађе.

Бруно Антунес замолио је своју пријатељицу Фатиму Аргон, жену велике стручности и посвећености, да у Архиву Царског музеја у Петрополису, у Држави Рио де Жанеиро, покуша да пронађе неки документ који би дао још података о бразилско-српским царско-краљевским обедима и разговорима у Фиренци.

Они нису били званични и Наталија свакако није наступала као владарка, али је, те године, она још била краљица.

Генерални конзулат Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Сао Паулу отворен је указом краља Александра 31. маја 1929. Ипак, дипломатски односи успостављени тако што је краљ 15. јуна 1938. донео Указ о отварању Посланства Краљевине Југославије у Рио де Жанеиру, а оно је почело са радом почетком 1939, да би 3. јуна 1939. први бразилски посланик започео своју мисију у Београду.

Краљица Наталија свему је томе могла је била сведок јер је поживела до 1941.

Ранија нотификација краља Петра Првог, којом је председника Бразила Ермеса да Фонсеку 1911. обавестио о удаји принцезе Јелене, не сматра се комуникацијом која би представљала почетак дипломатских односа, али за њу се, ипак, знало да је први контакт лидера двеју држава.

Наталија није била шеф државе, али са собом јесте носила папире за писма са династичким грбом Обреновића. Tempus et meum ius, поручивала је краљица свима којима је писала. Време и моје право. Њено право. Никад неостварено.

Фатима Аргон, као и Наталија, зна француски, али уме, што је важније, да чита рукописе и са лакоћом је прекуцала шта је краљица написала цару.

Нема ту политике нити међународних односа, али ово и није текст из међународног јавног права. Ово је поезија, а не историја. И лични доживљај истинитих догађаја.

Нису ручак и поклон довољни за успостављање дипломатских односа, али јесу за важни за људске, па и државне везе.

Дом Педро све време пише о краљици Србије, он је тако означава, тако јој се и обраћа.

Њену земљу није посетио, али је за њу знао и уважавао ју је.

Зато и податке о првим српско-бразилским контактима можемо да померимо за пола века уназад, са 1938. на 1888.

У недатираном писму, извесно из те године, које се у Петрополису води под бројем Ref. AGP-CCXCI-1-s/d, краљица пише (вероватно) царици:

Госпођо,

Молим Ваше величанство да прими моју најсрдачнију захвалност за лепу фотографију, која ће ми бити драгоцена успомена на задовољство које сам имала да упознам Ваше величанство.

Молим Њ. В. цара да не заборави да ми пошаље своју фотографију, као што ми је обећао.

Примите, Ваше величанство, изразе мојих најбољих осећања.

Наталија

У другом писму, такође без датума (Ref. AGP-CCXCI-2-s/d), стоји, опет на папиру са породичним грбом династије:

Ваше величанство,

Са највећим задовољством ћу очекивати Ваше величанство, Њено величанство царицу и Њ. В. принца од Кобурга у недељу, али само ако је могуће у 12 и по, јер се пре тога не могу вратити из цркве.

Међутим, ако Вашем Величанству више одговара у 11 сати, молим Вас да одредите било који други дан који Вам буде одговарао.

Молим Ваше Величанство да прими изразе мојих најбољих осећања.

Наталија

И то друго писмо управо је она порука којом краљица предлаже – што ће, како смо видели, цар прихватити – да се ручак помери у час који јој је погоднији с обзиром на то да иде на службу Божију.

Дан примирја у Првом светском рату обележавамо носећи на реверу Наталијину рамонду, која је поново процветала међу Србима.

Данас нам се краљица јавља из Рио де Жанеира. Њено је право (ius) да о томе с киме је друговала и причала Србија још нешто сазна, макар после много година (tempus је прошао, за њу више нема времена, али на њу мора бити сећања).

                                                                        Александар Ристић

                                    Амбасадор Републике Србије у Федеративној Републици Бразил

*Захвалан Марији, Милошу, Богдану, Синиши, Борису и Виктору.